Златибор је планински и природни парк у Србији, који се простире на површини од око 1.000 км, дугачак је 55 км и широк до 20 км. Пружа се у правцу северозапад-југоисток. Највиши врх је Торник (1.496 м). Познато је летовалиште и зимовање, али и климатско лечилиште. Златибор се налази у северном делу области Старог Влаха, пограничном подручју између Рашке, Херцеговине и Полимља. Административни центар Златибора је град Чајетина. Јужну и источну границу Златибора чине реке Увац и Велики Рзав. Златибор се на западу граничи са Босном и Херцеговином, селима Мокра Гора, Семегњево и Јабланица. Златибор је одувек имао велики гранични значај. На брду Цигли код Јабланице и данас се препознаје граница Србије са два царства – Аустроугарском и Турском. Златибор се налази на пола пута од Београда ка Црногорском и Дубровачком приморју. Преко њега пролазе многи важни магистрални и железнички путеви, укључујући и пругу Београд-Бар. Најближи већи град је Ужице.
Златиборска народна ношња
Златиборска ношња је спој црногорског и шумарства. Лети су мушкарци носили тј. дуге панталоне и кошуље од конопље, а понекад и вунене капуте. Ставили су појас око струка, а кроз њега су се пробијали пиштољем и забоденом бритвом. Носили су опинце са извезеним чарапама до колена, а на глави су носили ексер или шубару. У свечаним приликама носили су лепшу ношњу. Жене су носиле широке сукње, везене свилом на дну и зубе од беле тканине, такође извезене свилом и металним шљокицама. Златиборска мелодија потиче из празавичаја. Некада су широм Европе одзвањали такви архаични звуци, а сада само златиборске народне песме. Једноличне су и развучене, а Златиборци зачепе на једно уво кад их певају. То су такозване песме из плача. Најпопуларнији инструмент међу Златиборцима била је виолина.
Културно-историјски споменици
Брвнари цркве
Данас на Златибору постоје четири цркве брвнаре. То су мале цркве које су некада биле веће, а данас се налазе само у селима Доброселица, Драглица, Кућани и Јабланица.
Црквена брвнара у Доброселици из 1821. године чува иконе Јанка Михаилова Молера и Алексија Лазови. Осим Митра Удовичића из села Стубла, имена других неимара нису забележена. Сва његова архива и библиотека уништени су током Првог светског рата, сачувано је само неколико књига које су и данас у употреби. Према легенди, јастреб је ту цркву саградио као откупнину. Турци су га у знак одмазде запалили 1809. године, али ју је изненадни пљусак спасао. Обновљен је 1821. године, заједно са гробљем, које је такође основао тај јастреб. Црква је дуга 7,60 м, широка 5 м и висока 2,40 м. Црква је у почетку била покривена црепом, али је 1938. године, уз помоћ свештеника Благоја Шајковиаковича, покривена црепом, који није изгубио свој првобитни изглед. Олтар мртвачке кабине је заобљен, а иконостас је дрвени и обојен плавом бојом која имитира мермер. На северној спољној страни дневника је уклесан натпис из 1821. године, који указује да је црква тада грађена или обнављана.
У црквеном брвнару у Драглици из 2017. године чува се икона Богородице коју је са Атоса донео игуман манастира Хиландар Меодије, цркву у месту Збориште подигао је ктитор Страхиња Кутешић, предузетник из Италије. (пореклом из Драглице). Темељи храма су освештани у марту 2017. године, а сам храм 6. јуна, на празник Свете Тројице, којој је црква посвећена.
Црква Брвнара у Кучанима, која се налази на јужним падинама Златибора и прилично удаљена од свих већих, има цркву посвећену Вазнесењу Христовом. Ова дрвена кућа минијатурних димензија (12 м2) је вероватно саграђена у 18. веку, иако се због очуваних царских двери, рад Симеона Лазови, често датује у 18. век. Израђене у позлаћеној резбарији и са представама пророка и Благовести, њих је – према сачуваном натпису – сликар поклонио „Цркви Св. Арханђела 1780“. У писаним изворима се помињу две нове цркве (1772. и 1832. године), а нема података о промени њеног ктитора, па се не може са сигурношћу тврдити да су Лазовиће двери намењене цркви у којој се данас налазе. Црква брвнара у Пети, селу Кућани, најмања је црква брвнара на Златибору. У њему се налазе царске двери Симеона Лазови.Од 1780. године. Запалили су га Турци током Првог српског устанка, а обновљена је 1832. године. Престао је да служи и његов инвентар је пренет у цркву у Негбини, а остала су само врата велике историјске и уметничке вредности, која су нестала.
Црква Брвнара у Долној Јабланици подигнута је 1838. године, а окружена је мањим дрвеним зградама угледних породица из села, тзв. собрашицама. Имена градитеља остала су непозната, али изгледа да су били локални, осим једног који је био са Таре. Црква је дуга 11 метара и широка 5 метара. Олтар је заобљен, а иконостас је прилично лепо обликован. У другим селима је било цркава брвнара, али су их Турци спалили или порушили. Постојала је једна на гробљу Криворијец у Церову, чији су темељи били донедавно познати, а верује се да су се такве цркве налазиле на местима која се зову цркве, а којих има скоро у свим златиборским селима. Путујући Златибором 1826. године, Јоаким Вујић је посетио цркву у Церову и о томе је записао у својој књизи „Путовања по Србији“: Црква, која је храм Светог пророка Илије, водила је евиденцију о овој цркви од 1837. до 1860. године. Црква у Мачкату подигнута је 1859. године и у њу је пренет инвентар ове цркве.
Дрвенград Сирогојно
Дрвенград је изграђен по замисли филмског редитеља Емира Костурице за потребе филма Живот је чудо. Налази се између планина Златибора и Таре. Улице у селу носе имена познатих личности из спорта, културе и науке. Главна улица носи име познатог српског нобеловца Иве Андрића, а ту је и улица која носи име чувеног кубанског револуционара Ернеста Че Гавари. Једна улица носи име прослављеног тенисера Новака Ђоковића.