Смештен у источној Србији, на само неколико километара од Деспотовца, опасан великим зидинама налази се манастир Манасија. Црква је посвећена Светој Тројици. Овај храм је споменик српске средњовековне културе. Подигао га је од 1407. до 1418. године Стефан Лазаревић, тада је био вајарски епицентар државе јер је управо на овом месту Стефан основао чувену Ресавску школу.
Чувена Ресавска школа била је радионица у којој су се преписивала и преводила дела и трајала је до 15. и 16. века. Ресавску школу чине монаси који су се одмах по подизању уселили у манастир Манасију, а њихови радови су сматрани поузданим изворима информација.
Стефан Лазаревић је био не само велики културни ктитор, ктитор манастира и финансијер Ресавске школе, већ се окушао и као писац, написавши „Слово љубве“, односно „Реч о љубави“.
Поред очигледног значаја за српску средњовековну културу и писану реч, манастир Манасија је значајан и за црквено зидно сликарство, односно фрескопис, као и за архитектуру.
Фреске манастира Манасије - одраз развоја уметности у Србији
Поред архитектуре, манастир Манасија је успео да сачува трећину живописа упркос бурној историји и честим нападима Турака. Сликарство Манасије је непроцењиве лепоте, а фреске су аутентичног колорита и уметничког стила, јер су их насликали најбољи уметници тог времена.
Развој ресавске школе у Манасији, као и добри привредни односи са јадранском обалом и Апенинским полуострвом, дали су могућност чувеним венецијанским и ђеновским школама да нове идеје, рану ренесансу, пренесу и на наше поднебље. Дакле, Манасијева слика је упадљива карактеристика западне уметности.
О томе сведоче бројни историјски записи, који пишу о лепоти и значају ресавског сликарства. Фреске у Манасији представљају врхунац уметничког развоја тог доба у Србији. Као што смо поменули, сачувана је само једна трећина живописа, који се највећим делом налази у централном, односно главном делу храма.
